KREČNO LEGLO
Ovo oboljenje pčelinjeg legla izaziva gljivice Ascosphera apis koja predstavlja organizam sa razdvojenim polovima i kod koje se stvaraju spore samo onda kada dođe do spajanja sa micelijom suprotnog pola.
Micelije su dugi končasti organizmi bele boje i zbog toga uginula larva pčele ili truta liči na krečno belo grudvicu. Telašca u kojima se formiraju spore i slute za širenje bolesti imaju sivo zelenkastu boju. Zbog toga se u košnici javljaju dve vrste mumificiranih larvi: bele i sivo-zelene.
Pošto gljivicama napadnute larve postaju mumificirane, postepeno se sasušuju i kao takve ih pčele tolerišu u ćelijama ili izbacuju na podnjaču i izvan košnice. Uvid u intenzitet zaraze zavisi i od ponašanja pčela radilica. Ako pčele brzo uklanjaju uginule larve, onda se i izvor zaraze smanjuje sa jedne strane a sa druge strane pčelaru je teže da proceni negativan uticaj bolesti. Interesantno je napomenuti da do pre dvadesetak gođina krečno leglo nije predstavljalo neku veću opasnost za pčelinja društva ili su štete bile sporadične. U međuvremenu se bolest počela javljati u većoj meri prvo u Japanu a potom Severnoj Americi i Skandinaviji. Osamdesetih godina u našoj zemlji krečno leglo je počelo nanositi veće štete pčelarstvu u Dalmaciji i Slavoniji a od pre 2-3 godine i kod nas u Srbiji.
U prvo vreme nakon inficiranja larva postane prekrivena končastim micelijama. Postepeno, napadnuta larva se pretvara u belu kredu, ili sličnu krečnu masu. Ako se obrazuju spore, uginula larva poprima sivo-crnu boju. Mnoge ćelije u jako zaraženim društvima ostaju poklopljene i sasušene. Mumije će zveckati ako se okvir protrese. Mumije krečnog legla se mogu isto tako naći i u ćelijama koje su otklopljene. U većini slučajeva ovako uginule larve pčele izbace iz ćelija koje se mogu naći u velikoj masi na podnjači ili ispred košnice.
Spore mogu preživeti u zemljištu dugo vremena i odatle dospeti sa vodom u hranu koju pčele daju larvama. Na saću i opremi spore ostaju atkivne i posle 15 godina. Med dobijen od zaraženih društva krečnim leglom ne treba koristiti za prihranjivanje pčela jer se bolest tako može širiti. Preko zime spore takođe mogu opstati na pčelama i u njihovim mednim voljkama. Prilikom razmene hrane među pčelama spore se prenose od pčele do pčele. Postoje indikacije da i preko matica, pod određenim okolnostima, može doći do prenošenja spora krečnog legla. Do širenja spora krečnog legla dolazi i prilikom naletanja pčela, naročito ako su košnice suviše gusto postavljene na pčelinjaku.
Slaba ventilacija u košnici doprinosi pojavi krečnog legla. Isto tako vlaga na pčelinjaku predstavlja dobru sredinu za klijanje spora Ascosphera apis. Ali, ni to ne mora biti pravilo, jer se i pod uslovima niske vlažnosti može održavati jaka zaraza krečnog legla. Izgleda da u intenzitetu pojave krečnog legla može igrati ulogu i nasledni faktor. Takođe, linije pčela nastale gajenjem u bliskom krvnom srodstvu osetljive su na krečno leglo.
Pretpostavlja se da i zagađena atmosfera i povećana kiselost kiša doprinosi širenju krečnog legla. Ova bolest može doći u zajednici sa drugim oboljenjima, kao što su američka i evropska trulež, nozemoza, mešinasto leglo i varoza. Pčelinja društva sa starom maticom i bezmatci isto tako lakše dobijaju krečno leglo. Povećana količina legla i smanjen broj pčela u košnici može povoljno uticati na ekspanziju Ascosphera apis.
Odrasle pčele obično izbace mumificirane larve a bolest često iščezne i bez intervencije pčelara. To se osobito događa kod jakih pčelinjih društava. U svakom slučaju nagomilane mumije ispred košnice treba sakupiti i spaliti. To isto treba učiniti i sa jako zaraženim saćem.
Neka strana istraživanja ukazuju na to da izvesne hemikalije još mogu biti od pomoći u suzbijanju krečnog legla. Ako se rastvorom od 0,7% timola isprskaju svi okviri i unutrašnji zidovi košnice, sprečava se rast Ascosphera apis. Ovo je interesnntno jer se u isto vreme deluje i na Varroa jacobsoni.
U SAD su dodavanjem sorbične kiseline i natrijum propionata šećerno-polenskim pogačama postigli da krečno leglo nestane iz zaraženih društava nakon sedam dana. Naravno, sve ovo bi trebalo bliže ispitati u našim uslovima. Moguće je da neka sredstva mogu delovati više preventivno a ne kurativno. Interesantna su zapažanja iz SAD o postojanju antagonističkih gljivica kojima same pčele mogu sprečiti pojavu ovog oboljenja u košnici.
Micelije su dugi končasti organizmi bele boje i zbog toga uginula larva pčele ili truta liči na krečno belo grudvicu. Telašca u kojima se formiraju spore i slute za širenje bolesti imaju sivo zelenkastu boju. Zbog toga se u košnici javljaju dve vrste mumificiranih larvi: bele i sivo-zelene.
Pošto gljivicama napadnute larve postaju mumificirane, postepeno se sasušuju i kao takve ih pčele tolerišu u ćelijama ili izbacuju na podnjaču i izvan košnice. Uvid u intenzitet zaraze zavisi i od ponašanja pčela radilica. Ako pčele brzo uklanjaju uginule larve, onda se i izvor zaraze smanjuje sa jedne strane a sa druge strane pčelaru je teže da proceni negativan uticaj bolesti. Interesantno je napomenuti da do pre dvadesetak gođina krečno leglo nije predstavljalo neku veću opasnost za pčelinja društva ili su štete bile sporadične. U međuvremenu se bolest počela javljati u većoj meri prvo u Japanu a potom Severnoj Americi i Skandinaviji. Osamdesetih godina u našoj zemlji krečno leglo je počelo nanositi veće štete pčelarstvu u Dalmaciji i Slavoniji a od pre 2-3 godine i kod nas u Srbiji.
Zaražavanje pčelinjeg legla gljivicama krečnog legla
Pčelinje i trutovske larve su najosetljivije na zaražavanje sporama Ascosphera apis, kada se ove inficiraju hranom kod starosti od tri do četiri dana, a potom u periodu od dva dana po poklapanju ćelija sa larvama ako dođe do prehladenja. Pošto je mogućnost prehlađenja veća na periferiji pčelinjeg gnezda, tu se uglavnom nalazi i najveći broj ćelija sa krečnim leglom. Zbog ovoga se ranije verovalo da od krečnog legla propadaju samo trutovske larve jer se one obično mogu naći izvan centralnog dela sa leglom. Međutim, u slučaju jake zaraze i ako je pčelinje društvo osetljivo na krečno leglo, to pravilo mnogo ne vredi.U prvo vreme nakon inficiranja larva postane prekrivena končastim micelijama. Postepeno, napadnuta larva se pretvara u belu kredu, ili sličnu krečnu masu. Ako se obrazuju spore, uginula larva poprima sivo-crnu boju. Mnoge ćelije u jako zaraženim društvima ostaju poklopljene i sasušene. Mumije će zveckati ako se okvir protrese. Mumije krečnog legla se mogu isto tako naći i u ćelijama koje su otklopljene. U većini slučajeva ovako uginule larve pčele izbace iz ćelija koje se mogu naći u velikoj masi na podnjači ili ispred košnice.
Spore mogu preživeti u zemljištu dugo vremena i odatle dospeti sa vodom u hranu koju pčele daju larvama. Na saću i opremi spore ostaju atkivne i posle 15 godina. Med dobijen od zaraženih društva krečnim leglom ne treba koristiti za prihranjivanje pčela jer se bolest tako može širiti. Preko zime spore takođe mogu opstati na pčelama i u njihovim mednim voljkama. Prilikom razmene hrane među pčelama spore se prenose od pčele do pčele. Postoje indikacije da i preko matica, pod određenim okolnostima, može doći do prenošenja spora krečnog legla. Do širenja spora krečnog legla dolazi i prilikom naletanja pčela, naročito ako su košnice suviše gusto postavljene na pčelinjaku.
Slaba ventilacija u košnici doprinosi pojavi krečnog legla. Isto tako vlaga na pčelinjaku predstavlja dobru sredinu za klijanje spora Ascosphera apis. Ali, ni to ne mora biti pravilo, jer se i pod uslovima niske vlažnosti može održavati jaka zaraza krečnog legla. Izgleda da u intenzitetu pojave krečnog legla može igrati ulogu i nasledni faktor. Takođe, linije pčela nastale gajenjem u bliskom krvnom srodstvu osetljive su na krečno leglo.
Pretpostavlja se da i zagađena atmosfera i povećana kiselost kiša doprinosi širenju krečnog legla. Ova bolest može doći u zajednici sa drugim oboljenjima, kao što su američka i evropska trulež, nozemoza, mešinasto leglo i varoza. Pčelinja društva sa starom maticom i bezmatci isto tako lakše dobijaju krečno leglo. Povećana količina legla i smanjen broj pčela u košnici može povoljno uticati na ekspanziju Ascosphera apis.
Suzbijanje krečnog legla
U našoj zemlji nalaze se u prodaji neki lekovi namenjeni suzbijanju ovog gljivičnog oboljenja pčelinjeg legla. Ova sredstva su uglavnom na bazi nistatina i nekih drugih hemikalija. Efikasnost ovih lekova nije se pokazala kao najbolja, a sem toga pčele burno reaguju na prisustvo nekih od njih kao što su askocidin i jukolak.Odrasle pčele obično izbace mumificirane larve a bolest često iščezne i bez intervencije pčelara. To se osobito događa kod jakih pčelinjih društava. U svakom slučaju nagomilane mumije ispred košnice treba sakupiti i spaliti. To isto treba učiniti i sa jako zaraženim saćem.
Neka strana istraživanja ukazuju na to da izvesne hemikalije još mogu biti od pomoći u suzbijanju krečnog legla. Ako se rastvorom od 0,7% timola isprskaju svi okviri i unutrašnji zidovi košnice, sprečava se rast Ascosphera apis. Ovo je interesnntno jer se u isto vreme deluje i na Varroa jacobsoni.
U SAD su dodavanjem sorbične kiseline i natrijum propionata šećerno-polenskim pogačama postigli da krečno leglo nestane iz zaraženih društava nakon sedam dana. Naravno, sve ovo bi trebalo bliže ispitati u našim uslovima. Moguće je da neka sredstva mogu delovati više preventivno a ne kurativno. Interesantna su zapažanja iz SAD o postojanju antagonističkih gljivica kojima same pčele mogu sprečiti pojavu ovog oboljenja u košnici.
